Rebeka Vest

“Toliko je prilika da ljudi žive kako treba, da sreća stalno natapa njihov život, ali umesto da budu zadovoljni, oni ruše puteve kojima dotiče sreća i potom umiru od suše. Slušaju opaki savet sivog sokola. Puštaju da im grla budu preklana kao da su crna jagnjad. Iza ovog brda leži misterija Kosova. Ona je u osnovi našeg života.”

Sesilija Isabel Ferfild pisala je putopise, eseje i novinske članke. Široj publici, ova svestrana i izuzetno talentovana žena irsko-škotskog porekla, poznatija je kao Rebeka Vest. Naročito onom delu čitalaca koji vole istoriju. Posebno istoriju Južnih Slovena.

Mene je impresionirao kako njen lični život, ideje od kojih je polazila, tako i potpuna posvećenost poslu. Događaj koji je ostavio najveći pečat desio se u ranom detinjstvu. Otac je napustio porodicu dok je još bila mala. Svoj bes prema njemu, pored sve topline koju je imala, kojom je na primer opisivala Južne Slovene, nije mogla da prevaziđe. Javlja se kao uslovna percepcija i predstavlja prizmu kroz koju posmatra svet.

Kako se sve situacije i osećanja koja ne razrešimo prenose na decu (jer to je najvažniji amanet koji im ostavljamo), tako nije imala puno sreće ni u odnosu sa sinom. Dete je dobila u vezi sa H.G. Velsom, piscem naučne fantastike. Poznat je po romanima “Ratovi svetova” i “Vremenska mašina". Veza je trajala 10 godina, iako je Vels već bio istovremeno u drugom braku. Nakon lutanja i padova 1930.te upoznaje bankara, Henrija Maksvela Endrjuza. Ostaće zajedno sve do njegove smrti 1968.me.

Na čemu god da je radila ulagala je veliki napor u istraživački rad. Zbog otvorenosti, šarma i jasnih ciljeva privlačila je slične ljude. Tako je svaka knjiga zapravo predstavljala vrstu simbioze i zajedničkog rada. Njeno kapitalno delo “Crno jagnje i sivi soko” svakako ne bi bilo to što jeste da joj “domaćin” na putovanju kroz Jugoslaviju nije bio Stanislav Vinaver. Toliko su se zbližili da je njegovoj porodici ponudila azil nakon Drugog svetskog rata. Krasila su je mnoga poznanstva, između ostalih sa američkim novinarima, izdavačima, predsednicima.

Zašto je bitna za Srbe?

„Crno jagnje i sivi soko“ predstavlja obimni putopis o Jugoslaviji. Nastao je oko 1938me, a prvo izdanje pojavilo se 1941. Zapravo je reportaža, roman i istorija. Knjiga je izazvala veliku pažnju publike širom sveta. Pisalo se kao o jednoj od velikih knjiga duhovne pobune protiv 20. veka (Njujorker), o „monumentalnoj hronici“ (Njujork Tajms) kao i o „ljubavnoj aferi“ sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom (Njujork Herald-Tribjun).

Upravo zbog tog zanosa nazivali su je srbofilom. Čak su novine pisale da je iznosila lažne činjenice. Tužila ih je za klevetu , a sav novac koji je dobila kao odštetu poklonila je Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu. Takođe, kao izraz nezadovoljstva prema Trumanovoj politici i njegovom podržavanju Broza, prekinula je svaku dalju komunikaciju sa njim. Knjiga, iako posvećena nama, nije štampana u SFRJ sve do osamdesetih godina XX veka, jer se govorilo da predstavlja brutalan napad na “bratstvo i jednistvo”. Objavljena je prvi put uz veliku cenzuru, prilično skraćena.

Stojan Cerović je povodom knjige izjavio: „Ovu knjigu danas možemo čitati gotovo kao bajku o nekom izmišljenom, čarobnom mestu kakvo nikad nije moglo postojati. Rebeka je preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji.”

Obići će Topolu, Šumadiju celu, a onda Frušku goru, Novi Sad, biće i na Kosovu i opisaće tu kolevku srpstva sa ljubavlju i dobrom namerom.

Citat iz knjige: “Toliko je prilika da ljudi žive kako treba, da sreća stalno natapa njihov život, ali umesto da budu zadovoljni, oni ruše puteve kojima dotiče sreća i potom umiru od suše. Slušaju opaki savet sivog sokola. Puštaju da im grla budu preklana kao da su crna jagnjad. Iza ovog brda leži misterija Kosova. Ona je u osnovi našeg života.”

Za kraj ostavljam da pričitate izvod iz recenzije Dragane Bukumirović:

Ljubavna afera sa Srbima „Taj kreativni i znalački izveštaj sa šestonedeljnog putovanja po našim krajevima bujao je i razgranao se u dvotomni, takoreći enciklopedijski opis Jugoslavije, zemlje koje više nema. I više od toga, "Crno jagnje i sivi soko" je dinastička saga o Habzburzima i Karađorđevićima, naučni rad o vizantijskoj arheologiji, paganskom folkloru i hrišćanskoj i islamskoj filosofiji. Uz sve to, knjiga nudi i veličanstvenu psihoanalizu nemačkog uma i porekla fašizma i terorizma u XX veku. Mnogi su delo ocenili i kao upozorenje na opasnost u koju je totalitarizam doveo Evropu 1940. i u godinama koje će uslediti… Pažljivom čitaocu neće promaći koliko nas je volela Rebeka Vest, možda više nego mi sebe. Bila je opčinjena nama. Srbija je bila njen izgubljeni raj. U vrtlogu današnjih previranja i mnogih predrasuda prema Srbima i Srbiji, ova knjiga dođe i kao mala uteha i zaklon. Rebeka Vest se divila intenzivnom životu na ovim prostorima, jakom piću, začinjenoj hrani, sedeljkama u sitne sate, lepim muškarcima i narodnim nošnjama. Slovenima je pripisala „bezgraničnu sposobnost za ispitivanje i razmatranje”. Toliko nas je volela da je čak u svojim korenima našla tragove slovenstva.“


Fotografija: Ilustracija, izvor internet.