Crno-beli svet

Jel belo belo, a crno uvek crno? Disciplina, snaga, sportski duh (ujedno I kompetitivan I timski), volja, talenti za slikanje I pisanje, sirina uma. Zavodljiv izgled I prica, toliko jednostavna I neverovatna, da je u stanju da izmanipulise.

Jel belo belo, a crno uvek crno? Gledam intervjue sa Oliverom Ćirkovic i pitam se baš to. Imate li tamnu stranu i kako sa njom izlazite na kraj. Jeste li pomireni sa tim?

Robin Hood? Teško. Krađa, ma kako da je opravdavate, je krađa. I kad kradete od samog kralja Mide. Čak i da taj novac posle uplatite u humanitarne svrhe, nema kompenzacije. To je potreba koja dolazi iznutra. Teško se kontroliše i pored svesti o tome koliko je to loše. Kao i svaki drugi unutrašnji poriv sa kojim ne znate kako da izađete na kraj. Ne radi se to zbog adrenalina, ako hoćete ni zbog finansijske lako stečene koristi. Ti razlozi su privid.

Ne, ne bacam kamen na nju. Niti je opravdavam. Kriminal je kriminal.

Međutim, ima nešto drugo fascinatno u vezi ove žene. Disciplina, snaga, sportski duh (ujedno kompetitivnan i timski), volja, talenti za slikanje, pisanje, širina uma. Zavodljiv izgled i priča, toliko jednostavna,  neverovatna, da je u stanju da izmanipuliše. Žena koja je dobila čak novčanu nagradu za poboljšanje uslova u kojima žive zatvorenici zbog oslikavanja zatvorskih zidova muralima, svakako izaziva dozu divljenja.

Ono što sam zapamtila iz njenih intervjua je da su najveći kriminalci jako veliki emotivci. Da bes podstiče bes. I da kriminalci postaju još buntovniji zbog načina postupanja prema njima. Od momenta hapšenja od strane policije, preko sudija do upravika i stražara u zatvoru. Kaže , ako je počinilac lakših krivičnih dela  bio na lošem putu, nakon boravka u zatvoru, taj loš  put se utre. Još je izvesnije da od resocijalizacije nema ništa.

Pa sad vi krenite od sebe. Koliko puta ste se ponašali kao ogledalo i bili prema ljudima onakvi kakvi su  oni prema vama. Onda ova Oljina izjava  ima smisla.

Moja drugarica, pravnik, koja se zalaže za to da se ne uvede smrtna kazna, mišljenja je da država treba da bude majka svim ljudima, nezavisno od toga sa koje su strane zatvorske ograde.

Meni je ostala urezana priča o tome kako jedno Afričko pleme rešava ovakve situacije. Preneću vam članak.


I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi pod drvetom, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe.

I pošto čuje pesmu tog deteta, vraća se muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.

I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali detetovu pesmu za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu.Ako dete padne, ili povredi koleno, neko će ga podići i otpevati mu je. Ili kada dete uradi nešto divno, ili prođe kroz obrede puberteta, ljudi u selu pevaju njegovu ili njenu pesmu.

Ako u bilo kom trenutku u toku njegovog života, ličnost počini zločin ili aberantan društveni čin, pozovu je u centar sela i svi ljudi iz zajednice je okruže. Zatim joj pevaju njenu pesmu.

Pleme shvata da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju sopstvenu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite bilo šta što bi povredilo nekog drugog


Možda je neka lična melodija način da se oduprete svojim unutrašnjim porivima,

možda je način da se povežete sa drugima,

možda je način da oprostite sve ono sto mislite da vam se desilo, a nije trebalo,

možda je način da pomognete nekom da se seti svog identeta….

Fotografija: Ilustracija, izvor internet.