Defragmentacija

Nakon godine pune preokreta, redefinisanja ciljeva i (ne)prijatnih razgovora, vreme je za zipovanje fajlova, oslobađanje prostora i refokusiranje na ono što je bilo dobro.

Defragmentacija

„Ta glomazna reč je u stvari naziv jednog kompjuterskog programa koji je vrlo zgodan kad ti je hard disk pretrpan, pa krene da baguje. Onda klikneš na taj program za defragmentaciju i on ti za pola sata, sat, napravi veliko spremanje, presloži fajlove, slične grupiše, loše obriše, popuni praznine i oslobodi prostor za nove.... Maštam o sličnom programu koji bi defragmentovao haos u mojoj glavi.“

Maja Lalević Piščević, citat iz knjige „Tamo je ovde“.

Nakon godine pune preokreta, redefinisanja ciljeva i (ne)prijatnih razgovora, vreme je za zipovanje fajlova, oslobađanje prostora i refokusiranje na ono što je bilo dobro. A verujte, dešavalo se da mi je strah od smrti u nekim trenucima bio daleko manji od straha da se ujutru zapravo probudim i suočim sa svim obavezama koje me čekaju. Kao vojnik sa visokim činom u Hitlerovoj vojsci, prinuđen da svakodnevno kreira strategiju novog blickriga, iako oseća duboko neslaganje sa filozofijom Trećeg rajha. Rastrzana između sopstvenih načela i zakletve. Dezerterstvo, naravno, nije opcija.

Ima li boljeg programa za defragmentaciju od pisanja?

Pa da počnemo....

Scena prva:

Nalazim se u „Ben Akiba“ baru. Tu sam sa još tri drugarice. Čekamo da otpočne „Veče sa Dinjom“. Na plafonu bara su slike. Uramljene. Fascinira me ceo prostor, iako sam već bila nekoliko puta. Ali sada nekako bolje obraćam pažnju na detalje. Počinje stand up Sandre Silađev. Uživamo, uprkos dimu koji nam štipa oči.

Scena druga:

Moja glava je na njegovim grudima. U spavaćoj sobi smo. Osećam toplinu u čitavom telu. Tišina je tolika da čujem otkucaje srca. I njegovog i svog. Ujednačeni su. Prija mi taj momenat. Znam da neće trajati dugo. Znam da sam kupila kartu za luna park sa najvećim rolerkosterom na svetu. Nisam znala da će vožnja početi za tačno 48 sati. Ali, "lutka je htela zeca i lutka je dobila zeca".

Scena treća:

Ispred hotela sam. Glavni ulaz je zaključan i upravo shvatam da neću moći da uđem. Navikla sam da ključeve ostavljam na recepciji i potpuno previdela natpis da u slučaju povratka u hotel posle ponoći trebamo da ponesemo ključ sa sobom. Krećem ka sporednom ulazu, koji vodi direktno u atrijum, moleći Boga da je kojim slučajem barem on ostao otključan. Prilazim, hvatam se za kvaku i ...ništa. Naravno da nije. Ali tu je zvono. Nakon samo jednog kraćeg stiska prekidača i prodornog zvuka iz pomoćne zgrade izlazi bakica. Krhka, sede kose, u pidžami i ogrtaču.

-Draga, stigla si!-

-Izvinite molim Vas, uopšte nisam obratila pažnju na natpis, a organizator mi ništa nije rekao.-

-Ne brini, očekivala sam te! Videla sam ključeve na recepciji. Jel znaš možda ko su ljudi iz sobe 26?-

-Ne, ne znam. Izvinite još jednom!-

-Sve je u redu, draga, lift je pravo pa desno! Ostaje mi da sačekam goste iz 26ice.-

Krećem ka liftu. Razmišljam koliko je samo ljubazna bila. Kao da me je dočekala osoba koju poznajem ceo svoj život. Toliko je susret izgledao prisno, da je nedostajalo samo to što jedna drugoj ne znamo ime. Nije krenula za mnom da me ušuška u krevet. Nije ni morala. Zbog nje mi je povratak u hotelsku sobu izgledao kao onaj davno zaboravljeni, kad sam se u tinejdžerskim danima vraćala kući.

Scena četvrta:

Mini-kombijem plovimo po kontinentalnom delu Evie. Ispostavilo se da nije ništa manje lepši od njenih plaža i gradića smeštenih uz obalu. Prolazimo pored, bez ikakvog reda nabacanog, listopadnog i zimzelenog drveća. Javlja mi se neopisiva želja da dođem kad je jesen, jer verovatno izgleda predivno. Penjemo se visoko i sad počinje prevlast četinara. Na svakom stablu je privezana posuda za skupljanje smole. Između ostalog koriste je za pravljenje belog vina specifičnog samo za ovo podneblje. Stižemo u manastir Svetog Davida. Daleko od naseljenih mesta, smešten je duboko u šumi. Uprkos velikom broju ljudi koji ovde dolazi osećam mir. Instant. Upijam ga svim čulima, kako bih kasnije mogla da ga prizovem i kad budem kilometrima daleko odavde. Za samo par sati kasnije, u crkvi Svetog Jovana Rusa osetiću nešto potpuno suprotno. „Joie de vivre“ krije se u najživopisnijim bojama kojima je oslikana unutrašnjost crkve. I kao svaki poseban osećaj, ne može se preneti rečima dok ga i sami ne doživite.

Scena peta:

Napisala sam tekst o Rodu Serlingu. Izuzetno cenim rad tvorca "Zone sumraka", a pored toga znam i dosta detalja o njegovom privatnom životu. Malo sam čitala na internetu, a malo saznavala od drugih filmofila. Razmišljam da li da objavim u grupi koja ima preko šezdeset hiljada članova koji su vrsni znalci?Govorim o ljudima koji nakon dve šture rečenice opisa filma mogu da prepoznaju naslov. Šta ako im se ne dopadne? Šta ako neke činjenice ipak nisu dobro proverene? Odlučim da objavim tekst, držeći pored sebe imaginarne bokserske rukavice u slučaju „napada“ i negativnih kometara. Nakon par sati proveravam kako se kotira objava. Ne verujem rođenim očima. Ne samo da ima dosta lajkova, već su komentari više nego laskavi. Drago mi je da sam vratila u fokus rad jednog vizionara. Stekla sam i nove facebook prijatelje zahvaljujući tekstu. Srećna sam.

Scena šesta:

Stigla mi je pošiljka. Potpuno sam sigurna da se radi o dokumentaciji koju je trebalo da pošalje klijent. Ne otvaram, niti zagledam, već žurno izlazim i krećem ka gradu. Nakon nekih dva, do tri sata, vraćam se nazad. Sedim pored kutije i obavljam telefonske razgovore, jedan za drugim. Pažnju mi privlači pečat na kutiji i ime pošiljaoca. To uopšte nije ono što sam očekivala. Polako cepam omot i otvaram kutiju. Unutra su grafitne olovke, hemijske-markeri, rokovnik...i pesma, posvećena mojoj firmi, ispisana na čestitki od kartona. Nekoliko dana pre toga bio je datum koji je označio deset godina od kako sam otvorila agenciju. Sadržaj kutije je poklon za jubilej od koleginica iz Čačka... Zadržavam suze, da ih ne vide saradnici i ostavljam ih za posle...

Scena sedma:

Dolazi teta Nadica kod mene. Moja Mary Poppins. Teta Nadica mi je bila mentor negde na početku, kad sam odlučila da se bavim računovodstvom. Igrom slučaja sada zajedno sastavljamo izveštaje za firmu koju vodim. Obično bi s vrata krenule da se dogovaramo šta ćemo prvo i pravimo plan kako bismo stigle da sve završimo. Ali ne i ovaj put. Znale smo da je sve mnogo sređenije i da imamo dovoljno vremena. Zato smo započele razgovor. O putovanjima, životu, moćnim sugestijama.

-Drago mi je da napokon vidim osmeh na tvom licu!- kaže mi.

-Već osam meseci imam utisak da gnjurim. Snabdevali su me sa dovoljno vazduha, vode i hrane tek da mogu da preživim. Osećam se kao da sam napokon izronila i da mogu da udahnem punim plućima.-

-Jesu li sami knjižili ili si im pomagala?- pita me za dvoje mladih pripravnika koji su krenuli da rade bez ikakvog predznanja. -

-Nisam, sami su.-

-Ogromna je razlika u odnosu na ono pre. Baš su napredovali. Nema greške!-

-Znam, mnogo sam ponosna. Na njih, a i na sebe. Što u nekim trenucima nisam nabavila pištolj „od švercera, na crno“!

Fajlovi su presloženi, još jedna revolucija može da može da počne.... 


Fotografija: Ana Pantić