Snovi

Snovi su neophodni. Kao introspekcija. Nude saznanje o pravom unutrašnjem stanju. Poželjni su. Da se osvrnemo. Da zastanemo. Udah, izdah.

Snovi su neophodni. Kao introspekcija. Nude saznanje o pravom unutrašnjem stanju. Poželjni su. Da se osvrnemo. Da zastanemo. Udah, izdah. Osluškujemo sebe. Prepuštanje i osećaj onoga što jeste bez želje da se dogodi nešto drugo. I kad mislimo da su loši, upereni protiv nas. Da su zapravo noćne more.

Kad su umrli bliski ljudi postali su živopisniji. Boje intenzivnije. Dominirale su zelena i plava. Žene su “dolazile” obučene u tirkizne kostime ili haljine. Bile su besne. Ne toliko besne, koliko sa osećajem izigranosti. Osećam strah od kojeg se tresem. Pritisak nizak. Ne mogu da stojim na nogama. Loše mi je dok čekam. Crveno svetlo na semaforu. Red u supermarketu. Steže me u grudima. Ne smem da izađem na ulicu.


Ružan je osećaj kad gde god da kreneš razmišljaš unapred o tome “Hoće li me uhvatiti panika? Ovo mi je važno. Šta ću ako ne budem mogla da završim? Šta će biti sa ljudima koji zavise od mene? Trudila sam se da izgradim posao, onoliko koliko je meni dovoljno, šta ću ako mi to sada propadne?”

A za to vreme u snovima:

U starom sam stanu. Udaram rukama u orman. Nezadovoljna jer se situacije ponavljaju. U začaranom sam krugu. Sestre su mi tu, možda i mama. Posmatraju nemoćno. Na središnjem krilu prozora pojavljuje se anđeo. Nisam uopšte srećna što ga vidim. Imam osećaj da je dugo tu uz mene. Da se znamo iz nekih prethodnih života. I dalje sam nezadovoljna. Smatram da me loše navodi kroz put kojim trebam da prođem. -“Teški su ovi prelazi duše!” kaže mi. Jesu, naročito kad su mi tebe dodelili. Mislim, ali ne kažem. Budim se..udah, izdah. Osluškujem. Prepuštam se osećaju, iako se tresem.

Sledeći san: Pored vode sam. More ili okean. Čujem poziv da uđem u vodu. Osećam se odlično. Voda nije duboka, kristalno je čista. Ali u jednom trenutku uviđam da sam suviše brzo odmakla daleko od obale. Obuzima me strah. Čovek koji se stvorio iza mene pita : Jel sve u redu? Dobronameran je. Tako ga barem doživljavam. Objašnjavam da je sve u redu, da je voda prozirna i plitka, ali me uznemirava to što sam toliko daleko od kopna.On ostaje kao podrška, kao da zna šta će uslediti. Vračam pogled na dno. Tamo u vodi vidim dva ženska tela u dugim crnim haljinama sa puštenom kosom, okrenute tako da ne mogu da vidim lice. Neki moji klonirani delovi. Strah se pojačava. Budim se..udah, izdah. Osluškujem. Prepuštam se osećaju, iako se tresem.

I tako u sledeći san…sve do prihvatanja intimnih stanja…koje ne mogu da “vidim” drugačije… Jer snovi su neophodni. Kao introspekcija. Nude saznanje o pravom unutrašnjem stanju. Poželjni su. Da se osvrnemo. Da zastanemo. Udah, izdah.

Fotografija: izvor internet