Taksi bluz ILI NOĆNI ŽIVOT ILI Kako izgleda kad se pravimo

Nije stvar u tome da prihvatite različitost koju zapažate kod drugih. Nije ni u tome da ne osuđujete druge zbog ponašanja koje pokazuju. Nije ni u osećaju sramote zbog ponašanja koje ispoljavate.

Pisanije koje sam čitala pre par godina je otprilike išlo ovako:

„...ne zanima nas kako on izgleda i kako se ponaša na poslu, ne zanima nas ni kakav je kad dođe kući. Ko je ta osoba zapravo , shvatićete kad padne mrak. Po načinu na koji provodi vreme kad ga niko ne gleda..“

Film Taksi bluz govori o (ne)srećnom taksisti koji tokom treće smene nailazi na gomilu „frikova“ . Baš tu upoznajemo ljude i ko su zapravo „kad padne mrak“.

Pripada žanru komedije, ali obrađuje ozbiljne teme. Mnogi filmofili, znam jer sam i sama jedna od njih, će reći : "Pobogu, šta te je oduševilo u ovom filmiću?"  Dopao mi se jer nema patetike. Nema sažaljenja prema akterima. Nema pretencioznog nametanja stava o tome ko je kriv za takvo stanje u društvu ili kako „izlečiti“ te ljude. Ne „vuče vas za rukav“ da budete „humani“ i učinite nešto po tom pitanju. Film jednostavno izbacuje na površinu, sve ono što volimo da sklanjamo pod tepih. Suočava nas sa činjenicom da to što smo sklonili i dalje postoji. Ako smo nešto proglasili ilegalnim, propisali zakonske mere i kazne, ne znači da smo to i neutralisali.

Frikovi“ koji se pojavljuju tokom treće smene su ljudi kojima smo rešili da dodelimo etikete: prostitutke, tranvestiti, alkoholičari, narkomani, deca bez roditeljskog staranja (ne bih da koristim onaj užasan termin za decu rođenu u vanbračnim zajednicama).

Ko su čudaci?

Svako ponašanje koje nam nije dozvoljeno jer se ne smatra „civilizovanim“, nije u skladu sa „moralnim“ načelima , ne nestaje, samo se pretvara u nešto drugo.

Energija koja nas pokreće, ona od koje smo napravljeni, mora da se ispolji. Potiskivanje prirode, vodi u nemir i očaj. Ovaj nemir i očaj pokušavamo da zakamufliramo tako što se trudimo da „budemo ispravni“. Preterano radimo, preterano pomažemo drugima, trudimo se da delujemo uspešno i „normalno“, a sve to kako nas drugi ne bi osuđivali. Možda, bolje rečeno, nadamo se da bi nas osuđivali manje.

O da, nisu nemirni i očajni samo narkomani. Pasija, koliko god da je društveno prihvatljiva, samo je „pokrivanje“ za to što se osećamo loše sami sa sobom.

Šta se dešava kad osuđujemo druge i delimo etikete? Udaljujete se od dela sebe koji se isto tako oseća neprihvaćeno. Upravo tog dela koji se ispoljava samo kad vas niko ne gleda.

Nije stvar u tome da prihvatite različitost koju zapažate kod drugih. Nije ni u tome da ne osuđujete druge zbog ponašanja koje pokazuju. Nije ni u osećaju sramote zbog ponašanja koje ispoljavate.

Uvek je samo do toga da prihvatite sebe. Kao što ste upoznali metafore i simboliku kroz čitanje knjiga, tako upoznajete delove sebe stupajući u kontakt sa drugim ljudima. To što vam se ne sviđa kod njih, to što vas uznemirava u njihovom ponašanju , samo je mogućnost da prihvatite svoj nemir i očaj. Da osetite gde pulsira u vama i da dišete zajedno sa njim.

Jer , što bi vas se inače ticalo?

Fotografija: Ilustracija, izvor internet.