Vesna Stojanović Jandrić

Ovo nije priča za one koji vole samo slatko. Ili umerene ukuse. Više je za one koji volje ljuto, kiselo, gorko. Možda je najbolji primer azijska kuhinja.

Ovo nije priča za one koji vole samo slatko. Ili umerene ukuse. Više je za one koji volje ljuto, kiselo, gorko. Možda je najbolji primer azijska kuhinja. Mešavina ljutog, slatkog i kiselog. Ako nemate stomak da to svarite, bolje je da ne čitate. Dešava se i nama, koji smo naviknuti na intenzivne arome odmalena, da se iznenadimo, a kamoli vi. S druge strane, ako umete da prihvatite životne radosti i tuge, kao neizostavni deo puta, samo nastavite…

Tetka Vesna

Najlakši način da vam opišem moju tetku je ako kažem da smo svi mislili kako je lik Koviljke Stanković – Koke, iz serije “Bolji život”, rađen po njenom kalupu. Uvek kapriciozna, sa jezikom oštrim poput sečiva. Nikad suptilna. Beskompromisna. Rekla bi ono što svi misle, ali ne smeju da kažu. Dobro, priznajem, nekad i više od toga.

Krajem osamdesetih…

-Šule, idemo Miša i ja u selo. Maja te obožava, radiće sve što joj kažeš. Voli da ide u nabavku, nije joj teško ništa. Samo molim te nemoj da ti kuva kafu jer koristimo plin.- kaže joj moja mama.

-Dobro, dajka ne brini. Snaći ćemo se nas dve odlično, samo ti idi i ne beri brigu.-

Bila je kod nas zbog oporavka. Od raskida. Baba Dragica (njena mama) i mama su mislile da će joj biti lakše ako ode na neko vreme iz Beograda. Pošto je bila moj idol u to vreme,vest sam dočekala sa oduševljenjem. Htela sam kad porastem da izgledam kao ona. Sve na njoj bilo je savršeno. Izgled, garderoba, šminka. Od svega sam najviše volela njen nakit. Ma ne, nije zlato. Bižuterija i srebro, ali sa ukusom.

-Hoćeš da odeš do trafike? Kupi nekoliko kesica sa sličicama i meni cigarete.-

Legle bismo zajedno na krevet i cepale kesice pažljivo da ne oštetimo sličice. Odvajale smo one za lepljenje i one koje su duplikati za razmenu. A onda bi usledio najlepši deo, krenula bih precizno da lepim i popunjavam prazna uokvirena polja sa brojevima.

-Tetka, ajmo u bioskop. Izlazi neki novi film. Mislim da se zove “Top gun”.-

-Nije baš za tvoj uzrast, ali ići ćemo!-

U nedelju uveče, vraćaju se moji.

-Kako ste se provele?-pita mama.

-Super, idem po album da vidiš koliko je sada popunjen!-

-Skuvaj prvo kafu!-

Trčim do kuhinje, uključujem plin i stavljam džezvu sa vodom.

-Ali Vesna, rekla sam ti samo to ne!- slušam mamu kako viče.

-Jao dajka, to je Maja! Ne preteruj! Ima već deset godina.-

Dve godine kasnije…

-Hoćeš sa mnom na Adu?- pita me Vesna.

Kod njenih smo u stanu, u Jerkoviću. Gledam je kako se sprema. Mene je sramota suvišnih kilograma, a još više me je sramota da joj to kažem.

-Hoću!- odgovaram.

Pakujemo peškire, kremu za sunčanje, kupaći. Stavljamo u ranac i krećemo. Meni je i dalje nelagodno. I išla bih i ne bih. Negde na pola puta od zgrade do stanice za gradski prevoz srećemo deda Stoleta, njenog tatu.

-Ipak ću da se vratim kući sa deda Stoletom!-

-Jao, kakva si! Navikla si sa babama i dedama samo da se družiš! Reći ću dajki da to ništa ne valja!-

I po cenu da ispadnem asocijalna, pogrešno vaspitana i ne znam šta sve ne još, vraćam se sa deda Stoletom u stan.

Početkom dvehiljaditih, dok su moji roditelji bili pred razvodom.

-Šta to radi Slavica? Jel normalna?!- pita me Vesna dok pričamo telefonom.

-Stvarno ne znam što to mene pitaš? Imaš njen broj pa je pozovi. Ne liči na tebe da dobijaš informacije iz druge ruke!- odgovaram.

-Dobro, samo pitam!-

-Samo ti kažem!-

Januar 2015.

-Evo pogledaj, tu je rendgenski snimak pluća.-

Posmatram kod prozora snimak plućnih krila. Vidim mrlje. I levo i desno. Raspoređene su nasumično, kao kapljice na odeći posle fajtanja za peglanje. Grč mi je u stomaku. Znam da to znači da leka nema. Nije se rak pojavio na jednom mestu. Nije objedinjen. Raširio se svuda. Steže mi se grlo, naviru mi suze, ali ne smem pred njom. Tu su i njeni sinovi. Stariji, Damjan, studira prava. Mlađi, Andrej, je u srednjoj školi.

-Šta su ti rekli?- pitam.

-Da nisam na vreme otišla. Krenulo je od dojke.-odgovara mi.

-Mislim na terapiju.-

-A, zakazali su mi već hemioterapiju. Stiglo je Gogiju rešenje za paušal, jel možeš da mi pomogneš da sastavimo naloge za uplatu poreza i doprinosa? I onu moju firmu što je u mirovanju, da skroz zatvoriš u APRu?-

-Mogu tetka, odmah ćemo.-

-Kako si ti svestrana ličnost!- zadirkuje me.

-Da, tumačim laboratorijske nalaze i poreska rešenja. Ko to još može?!-

Avgust ili septembar 2015.

-Vekili, kako si?-

-Sad mi je bolje, osećam se dobro. Da izvineš kakva sve g.vna jedem nije ni čudo. Šta ima novo?-

-Vesna treba da dobije bebu, trudna je.-

-Strašno, otac joj bolestan, a ona se prca! -

-Jao, fuj! Grozna si! Odakle ti uopšte tako nešto? -

-Moja baba, nakon što joj je sin poginuo nije htela ni da čuje za seks. Odbijala je dedu!-

-Ma kakva tvoja baba, molim te! Na kraju krajeva, njoj je sin poginuo! Ne možeš da mešaš babe i žabe. Joj, dragi Bože! Kako ti tako nešto uopšte padne na pamet. Ajd zdravo, vidim da si odlično, a ja imam puno posla!-

-Znam da ti mnogo voliš da dolaziš u Borču, pa da te pitam kad ćeš da dođeš?!-

-Kad krenem sa Kanarevog, dok stignem do tebe već moram izrastak da farbam. Ne znam, kad mi prođu rokovi. Javiću se.-

-Ajde, javi se.-

Jun 2016.

-Tetka, razbolela se moja Ivana!-

-Stvarno, nemoj da pričaš? Kako?-

-Isto kao kod tebe, krenulo je od dojke. Ali njoj se proširilo na kosti. Što je najgore ona je puna priča o tome kako neće da ide na terapiju, kako je to nezdravo i da će da izgubi kosu! Jel možeš ti da pričaš sa njom, ja ne znam šta da joj kažem!-

-Mogu, zvaću je ja.-

Oktobar 2017.

-Al imaš liniju! Takve te se sećam samo kroz maglu!- kažem joj.

-ej, ne samo da imam liniju. Nabavila sam minić i duge čizme!-

-To ne liči svakoj penzionerki, ali ti izgledaš super!-

-Donela si mi crvene lakove! Odlične su nijanse. Kad namažem sad, pa krenem da šetam po Borči!-

-Ih, bićeš glavna riba! Kao onomad, kad si došla iz Jerkovića.-

Novembar 2018.

-Znaš, ona doktorka, pa nju boli uvo! Rekla mi je “Gospođo, Vi ste medicinski fenomen!”. Šta mene briga šta sam, hoću na dalje lečenje!-

-Zar ti nije rekla ima li vode u plućima i hoće li nešto raditi po tom pitanju?-

-Ma Majo, oni su uradili sve što su mogli. Ne mogu da kažem, stvarno su se svi maksimalno trudili. Uvek sam nailazila do sada na ljubazno osoblje. Prošla sam tolike hemioterapije. Samo sad sam već za njih otpisan slučaj! Idemo sutra Gogi i ja kod ovog drugog lekara u klinički.-

-Javi mi obavezno posle šta ti je rekao.-

-Hoću, važi.-

::::::::::::::::::

-Draga Majo, vidim da si zvala više puta, ali meni je teško da pričam. Mogu samo poruke da pišem. Hvala ti što brineš za mene, ljubi te tetka! Sad ću ja tebi češće da pišem, pa kad imaš vremena odgovori, nemoj da šalješ stikere!-

-Draga Vesna, evo opet idem na savetovanje, u prevozu sam, pa imam malo vremena da pišem. Baš m je žao što ne možeš da pričaš, naročito zato što ti tako izbacuješ iz sebe loše emocije. Držim ti palčeve da što pre prođe ta faza! Ljubim te i volim te puno!-

-I ja tebe, ljubavi!-

:::::::::::::::::

Decembar 2019.

-Znaš zašto te zovem?!- pita me Goran, Vesnin muž. 

-Znam Gogi, godinu dana je u subotu. Kao za baksuz imam temperaturu od 39, neću moći da dođem. Izvini!-

-Što mi se izvinjavaš? Ajde ozdravi, pa se čujemo.-

-Javljam ti se. Pozdravi Daču i Andreja. Čujemo se!-

::::::::::::::::

Tetka, nedostaješ nam. Volim te, gde god da si. 


Fotografija: Peđa Filipović