Zahvalnica

Nikad nemoj da otkrivaš drugima svoje ciljeve! Izjaloviće se, ispašćeš budala. Ali nije to najstrašnije. Pomislićeš ti da ti zacrtani ciljevi i nisu imali neku vrednost, da nisu važni, pa ćeš sebe da saplićeš slušajući druge previše.

Najbolji deda na svetu je imao skoro 58 godina kad mu se rodila unuka.

Bio je vojni penzioner. Iz hobija šnajder. Zaljubljenik u poljoprivredu. Nije uzgajio životinju ili biljku , a da nije pratio novosti koje bi čitao iz stručnih časopisa koji su pristizali iz Novog Sada. Iako je Dubovo daleko od Novog Sada, um Najboljeg dede je bio daleko širi. Njegovi ambari , štale i podrumi bili su uvek puni. Sena, žita, kukuruza, voća , rakije, jaja, mesa. Ma svega je tu bilo.

Svi su mislili da je strog, samo je njegova unuka znala koliko je srčan. Možda zato što mu je bila slabost, pa neke druge njegove strane nije imala prilike da oseti ili vidi.

- Deda, hodaj tu pored mene. Ako padnem sa ivičnjaka pridržaću se za tebe, ali da znaš da moram sama. Ako mi sklizne noga, idemo sve ispočetka!

- Ajde, evo tu sam, pored tebe.

Imao je Najbolji deda na svetu sreću da je unuka vešto balansirala po ivičnjaku, ali ipak se dešavalo da je morao nekad da se vraća. I po tri puta. Sve dok ne bude savršeno i bez pridržavanja.

- Dedaaaa!!! Naučila sam sama da se ljuljam! Baba nije htela, samo je sela na klupu i rekla mi je da ću ili sama kao ostala deca ili njoj ne pada na pamet da radi isto što i ti. Bila sam baš ljuta, ali sam gledala drugu decu i naučila. Baš je lako!

- Eto, da ti baba nije lenja, ti ne bi naučila da se sama ljuljaš!

Unuka je išla u dramsku sekciju. Na predlog Najboljeg dede na svetu, da se tako kanališe njena energija i radoznao duh. Strpljivo je preslišavao recitacije, priče. Ispravljao, hvalio. Vodio do parka Čair gde je Pionirski dom u kojem se održavala sekcija. I znalo se. Kolači zimi, sladoled leti. U poslastičari koja je bila negde na pola puta od Čaira do stana.

Sladoled na štapiću kad je vikend, može dva puta dnevno. Jedan posle doručka i jedan posle ručka.

Onda bi oko jedan sat popodne unuka rekla:

- Deda, ja sam gladna! Kad će ručak?

- Stojanka, daj joj pare za sladoled. Nemoj na silu da ruča kako bi išla po drugi!

Odmeren, nikad preteran. U svemu. Znalo se vreme za rad, vreme za odmor. Verujte, nema to ama baš nikakve veze sa vremenom u kojem je živeo. Nikada nije bukvalno spavao popodne, više je izgledalo kao da meditira skoncentrisan na sopstvene planove i ciljeve.

- Nikad nemoj da otkrivaš drugima svoje ciljeve! Izjaloviće se, ispašćeš budala. Ali nije to najstrašnije. Pomislićeš ti da ti zacrtani ciljevi i nisu imali neku vrednost, da nisu važni, pa ćeš sebe da saplićeš slušajući druge previše.

Vodili su unuku na izlete razne. Najčešći su bili oni tu u blizini, do Niške Banje. Nosili bi neku prostirku, baba bi napravila pogaču, pljeskavice, lučene paprike i omiljenu pitu od jabuka! Uvek su plaćali nekom profesionalnom fotografu da ih uslika, kako bi zapamtili taj trenutak. Tamo u Niškoj Banji, dešavalo se da baba od uličnih prodavaca kupi neku maramu. Iako je kod kuće imala nekoliko punih kutija za cipele sličnih, ako ne i istih. Krišom, naravno, da izbegne gunđanje.

- Nemoj da kažeš dedi!

Ali unuka nije znala drugačije, nego da sve podeli sa Najboljim dedom na svetu. Baba je znala da će mu reći, a i znala je da će tako lakše proći.

- Deda zašto sad sredjujemo ove fioke?

- Moramo da izbacimo papire koji nam više ne trebaju. I one koje više nisu važni.

- Kako znam koji je papir važan?

- Ima pečat!!!

- A šta će nam ovi računi za struju?

- Desi se da pogreše, a ovo je dokaz da smo platili. I da znaš , uvek moraš da središ za sobom papire i radno mesto gde god da radiš. Mora druga smena da zna , bez da te zove, gde je šta.

Unuka se nije ni pitala šta je to druga smena ? Još manje što su papiri sa pečatom važni? Htela je da bude lekar, pa je mislila da to neće ni biti od značaja.

Mnogo godina kasnije.

- Deda odličan ti je ovaj ručak! Odakle ti je ideja ?

- Iz kuvara za zaposlene žene, našao sam neki tu u kući. Ne mogu više da vrtim jedno te isto. I da znaš kad se budeš udala, nemoj slučajno da trčiš kad se muž vrati s posla da mu postavljaš ručak. Nijedan muškarac to ne ceni. Kad bi znao samo koliko ženi treba smisli šta će da sprema, ljubio bi joj noge svaki dan!!

Još nekoliko godina kasnije.

- Deda, povećali su ti penziju!

- Odlično, meni to ništa ne znači, ali sam srećan zbog tebe!

Negde pred sam kraj.

- Dojadilo mi je, znaš. Nemam prijatelje više. Svi su pomrli. Postigao sam u životu sve što sam hteo. Žao mi je što više ne mogu da budem tu za tebe!

- Razumem deda, hvala ti na svemu! Ti znaš koliko te ja volim.

- Volim i ja tebe!

Najbolji deda na svetu otišao je u devedeset i prvoj. U kući, koju je pravio sa svojom decom. U svom krevetu, nameštenom onako kako su samo njegovi unuci znali da mu nameste. Okružen ljubavlju, koju je i nesebično sa njima delio. Kroz pažnju koju je poklanjao. Otišao je dostojanstveno, kao što je i živeo. Onako kako bi svak od nas i trebao da ode.